Zvao me jed­nom u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­ho do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic. Elem, sje­dio Mu­jo uve­če sam u ku­ći i gle­dao na te­le­vi­zi­ji ‘’Zo­nu su­mra­ka’’, pri­če iz pe­te di­men­zi­je – a pra­vo stra­vič­na epi­zo­da bi­la, do­bro se Mu­jo na ka­u­ču us.o – kad od­jed­nom ne­ko po­ku­cao na vra­ta. Ras­ko­vao se ne­sret­ni Mu­jo od stra­ha, sti­šao ton na te­le­vi­zo­ru, kad onaj po­ku­cao još i gla­sni­je. Mu­jo on­da ti­ho pri­šao vra­ti­ma, pro­gu­tao kne­dlu i opre­zno upi­tao: “Ko je?” Glas iz­va­na gla­sno pod­vik­nuo - “Ja sam!” - a Mu­jo ubli­je­dio kao kr­pa, sav se is­pi­pao po pr­si­ma, ra­me­ni­ma i li­cu, pa u ne­vje­ri­ci pro­ci­je­dio: “Ja!?”
Do­bro, to je sa­mo vic - la­ko se za­je­ba­va­ti ne­ko­me s dru­ge stra­ne pa­ra­nor­mal­nog, iz ne­ke od one če­ti­ri di­men­zi­je s one stra­ne Mu­ji­nih vra­ta – ali s ove stra­ne, s Mu­ji­nog ka­u­ča, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ure­đe­na je upra­vo kao ‘’Zo­na su­mra­ka’’, ci­je­la je Bo­sna je­dan ve­li­ki Ak­šam-san­džak.
I da se ja pi­tam, kao što se ne pi­tam, za bo­san­sko­her­ce­go­vač­ku bih him­nu – ako već mo­ra bez tek­sta – bo­ga­mi pro­gla­sio onu te­mu fran­cu­skog kom­po­zi­to­ra Ma­ri­u­sa Kon­stan­ta, svi­ma do­bro po­zna­tu iz špi­ce Twi­light Zo­ne. No­ge bi se od­sje­kle stra­šnim Bel­gi­jan­ci­ma kad bi u ok­to­bru, u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma za Svjet­sko pr­ven­stvo, na trav­njak Sta­di­o­na kra­lja Bo­du­e­na u Bri­se­lu is­tr­ča­li mr­ki re­pre­zen­ta­tiv­ci Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, a s raz­gla­sa kre­nu­la him­na: “Ti du ti du, ti du ti du…”
Ima u tom tro­i­vi­še­na­ci­o­nal­nom Ak­šam-san­dža­ku bri­ljant­nih iden­ti­tet­skih ho­ro­ra – “Ja!?” – a ima i ko­ma­da kla­sič­ne ‘’Zo­ne su­mra­ka’’, kao da ih je sam Rod Ser­ling pi­sao. Po­put one kad su se dva sa­ra­jev­ska tram­va­ja su­da­ri­la ono­mad kod Teh­nič­ke ško­le, tač­no na istom mje­stu s ko­je­ga je tač­no dvi­je go­di­ne ra­ni­je Me­vlid Ja­ša­re­vić pu­cao po ame­rič­koj am­ba­sa­di. Kad je ta­ko na istom mje­stu “še­sti­ca” na pu­tu pre­ma Ili­dži uda­ri­la “troj­ku” s Ili­dže, ot­kri­lo se - sje­ća­te se svi te je­zi­ve pri­če - ka­ko su se već jed­nom isti tram­va­ji su­da­ri­li na istom mje­stu: tram­vaj pre­ma Ili­dži imao je ta­da ga­ra­žni broj 215, a onaj s Ili­dže 228, i kad je po­to­nji ka­ram­bo­li­ran za­vr­šio u sta­rom že­lje­zu - za­mi­je­njen tram­va­jem s ga­ra­žnim bro­jem 222, ko­jem je broj po­tom pro­mi­je­njen u 228 - ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, eto, na istom se mje­stu tram­vaj broj 228 opet su­da­rio s istim onim tram­va­jem broj 215. ‘’Ti du ti du, ti du ti du…’’ To je, shva­ta­te, bo­san­ska ‘’Zo­na su­mra­ka’’: po­la Sa­ra­je­va i dan- da­nas s ne­la­go­dom pre­pri­ča­va je­zo­vi­tu epi­zo­du s tram­va­ji­ma, pri­ču “sa šej­tan­ske stra­ne”, a Me­vli­da za­bo­ra­vi­li sju­tra­dan.
Ima, me­đu­tim, i onih kla­si­ka ‘’Twi­light Zo­nea’’ u ko­ji­ma se ju­nak pro­bu­di u pe­toj di­men­zi­ji, s one stra­ne mo­gu­ćeg, pa se za­tek­ne u svi­je­tu iz­o­kre­nu­tom na­o­pa­ko po­put ča­ra­pe. Pri­je sa­mo tri­de­se­tak go­di­na ta­kve su pri­če bi­le za­je­ban­ci­ja i vi­ce­vi – “Ja!?” – ka­kve su pi­sa­li ‘’Nad­re­a­li­sti’’, po­put one nji­ho­ve kult­ne s Ra­dom Pen­dre­kom, po­li­caj­cem što se pro­bu­dio jed­nog od onih ju­ta­ra “na­kon ko­jih vi­še ni­šta ne­će bi­ti isto” – ‘’ti du ti du, ti du ti du’’… - za­te­kav­ši se u uvr­nu­tom i iz­vr­nu­tom svi­je­tu u ko­je­mu po­li­caj­ci de­mon­stri­ra­ju po gra­du, a de­mon­stran­ti ih pen­dre­če, pri­vo­de i is­pi­tu­ju. Ta­kvog su se jed­nog ju­tra, “na­kon ko­je­ga vi­še ni­šta ne­će bi­ti isto”, ovih da­na pro­bu­di­li me­na­dže­ri ‘’Sa­ra­je­vo Sity Cen­tra’’, naj­ve­ćeg tr­go­vač­kog cen­tra u dr­ža­vi, ot­kriv­ši ka­ko se za sto­lo­vi­ma is­pred ka­fi­ća i fast­fu­dži­ni­ca na tre­ćem spra­tu oku­plja­ju sa­ra­jev­ski sred­njo­škol­ci i stu­den­ti, pa – uče.
Pro­ču­lo se, na­i­me, me­đu sa­ra­jev­skom omla­di­nom za fi­no mje­sto u cen­tru gra­da gdje se za ovih hlad­nih, ću­mu­ra­stih i ma­glo­vi­tih da­na mo­že na­ći slo­bo­dan sto, pa u su­vom i to­plom pri­pre­ma­ti do­ma­ći za­da­ci i is­pi­ti, i usko­ro je tre­ći sprat ‘’Sa­ra­je­vo Sity Cen­tra’’ iz­gle­dao po­put uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke. To­li­ko je po­ja­va uze­la ma­ha da je zbog pri­tu­žbi vla­sni­ka fast-ka­fa­na, ko­ji su se ža­li­li ka­ko klin­ci sa­mo za­u­zi­ma­ju sku­pi arap­ski po­slov­ni pro­stor - pa sa­ti­ma sje­de za sto­lo­vi­ma, bu­lje u knji­ge, pi­šu u sve­ske i ni­šta ne na­ru­ču­ju - me­nadž­ment cen­tra stu­den­ti­ma i gim­na­zi­jal­ci­ma ne­ki­dan, ču­li ste tu je­zi­vu pri­ču, od­lu­čio da za­bra­ni uče­nje za sto­lo­vi­ma SCC-a. Je.o te ‘’Zo­na su­mra­ka’’, Ra­de Pen­drek i svi ‘’Nad­re­a­li­sti’’ do zad­njeg, ovo­ga se Đu­ro i Ne­le ni na do­ma­ćem mak­suz-kre­ku s Ma­je­vi­ce ni­kad do­sje­ti­li ne bi: upra­va šo­ping-cen­tra iz­ba­ci­la stu­den­te ko­ji su se tu oku­plja­li da spre­ma­ju is­pi­te!
Raz­u­la­re­ne ma­lo­ljet­nič­ke ban­de iz okol­nih sred­njih ško­la, gra­đe­vin­ske i ma­šin­ske, kla­no­vi iz naj­za­je­ba­ni­jih sa­ra­jev­skih gim­na­zi­ja, Pr­ve, Dru­ge i Oba­le, i naj­go­ri od svih, stu­dent­ski gan­go­vi iz obli­žnjeg Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, strah i tre­pet Vr­ba­nje, upa­da­ju ta­ko u blje­šta­vi ‘’Sa­ra­je­vo Sity Cen­tar’’, po­put di­vljih hor­di pe­nju se na tre­ći sprat, za­u­zi­ma­ju ta­mo sva mje­sta is­pred ‘’Food Gal­leryja’’, ‘’Piz­za Mon­ta­ne’’ i osta­lih br­zo­a­šči­ni­ca, na­o­či­gled stra­vlje­nih po­sje­ti­la­ca SCC-a va­de iz ruk­sa­ka bi­lje­žni­ce, lap­to­pe i knji­ge, pa otvo­re­no pred svi­ma či­ta­ju i za­pi­su­ju. Ni­ti to­pli sen­dvič da na­ru­če, a ka­mo­li pi­cu s in­ću­ni­ma - sa­mo se ba­ha­to ba­ška­re po sto­lo­vi­ma, pa kao u ne­koj ko­šmar­noj bo­san­skoj ver­zi­ji “Pa­kle­ne na­ran­če” gla­sno raz­vr­sta­va­ju he­mij­ske ele­men­te po atom­skim bro­je­vi­ma, ana­li­zi­ra­ju li­ko­ve ‘’Ha­sa­na­gi­ni­ce’’, rje­ša­va­ju li­ne­ar­ne jed­na­či­ne i sva­đa­ju se je li Bo­ga ubi­la post­mo­der­na ili Fri­drih Ni­če.
Do­šao ta­ko ‘’SCC’’ na zao glas, pri­stoj­ni ga sa­ra­jev­ski zgu­bi­da­ni, ja­li­ja­ši, šver­ce­ri, nar­ko­ma­ni i sit­ni lo­po­vi po­če­li iz­bje­ga­va­ti, zlat­na mla­dež i grad­ske star­le­te, uda­va­če, očaj­ne ku­ća­ni­ce i “do­ma­ći­ce sa Bos­fo­ra” pre­stra­še­ni se vra­ti­li u ‘’BBI’’, i “vi­še ni­šta ni­je bi­lo isto”. Sve dok na kra­ju upra­va ni­je an­ga­žo­va­la osi­gu­ra­nje da se ob­ra­ču­na s obi­je­snim gim­na­zi­jal­ci­ma i di­vljim stu­den­ti­ma ori­jen­tal­ne fi­lo­lo­gi­je.
Ka­ko bi to re­kao Mu­jo, “što se ne dro­gi­ra­te kao sva nor­mal­na dje­ca?” I opet će sve bi­ti ka­ko je va­zda bi­lo i ka­ko va­zda bi­ti tre­ba, pro­bu­di­će se Ra­de Pen­drek u svi­je­tu gdje de­mon­stran­ti da de­mon­stri­ra­ju, a po­li­ci­ja da ih mla­ti, vra­ti­će se sa­ra­jev­ske star­le­te i ja­li­ja­ši­ce u svoj ‘’Sa­ra­je­vo Sity Cen­tar’’, da žva­ću­ći ham­bur­ge­re raz­vr­sta­va­ju ‘’Za­ri­ne’’ ma­ji­ce po bro­je­vi­ma i sva­đa­ju se je­su li Ver­sa­će ubi­li pla­će­ni­ci ma­fi­je ili Dol­če i Gas­ba­na.
Naj­no­vi­ja epi­zo­da bo­san­ske ‘’Zo­ne su­mra­ka’’, u ko­joj su se usred naj­ve­ćeg kon­zu­me­ri­stič­kog hra­ma u dr­ža­vi oku­plja­li uče­ni­ci sa zbir­ka­ma za­da­ta­ka iz ma­te­ma­ti­ke, osta­će ta­ko traj­na opo­me­na ka­ko bi je­zi­va Bo­sna i Her­ce­go­vi­na bi­la kad bi jed­nog da­na slu­čaj­no po­sta­la nor­mal­na ze­mlja iz uvr­nu­te, pe­te di­men­zi­je, one u ko­joj se kon­ta­ju pa­met i zna­nje.
www.bu­ka.com

Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić